Milo Lompar

U Terezinu, u staroj tvrdjavi, i danas se cuva pomen na Sarajevski atentat i na Gavrila Principa, koji je upravo u ovom starom vojnom kazamatu Austro-ugarske Monarhije docekao preranu smrt. To je zato, kažu Cesi, što je Princip bio ne samo srpski (nacionalni), nego i južnoslovenski revolucionar. Ali, kako to objasniti u našem vremenu neokolonijalizma?

Putovanja mogu biti poucna na razne nacine, ali moderna ideologija koja se oko njih obrazuje uvek je ogranicavajuca. Ona ne samo da nas vodi tamo kuda idu svi, nego nas navodi da ono što vidimo uvek vidimo na isti nacin. Putovanje, medutim, pocinje kada se nademo na nekom mestu koje nas podstakne da stvorimo neocekivane asocijacije, nenagoveštene u bilo kom bedekeru, pa nas otud nehoticno poucava, jer nas usmerava ka samoogledanju. Neka veza izmedju nas i sveta nastaje na putovanju. Ali, put našeg duha ne sme biti zadat ocekivanjem kakvo je uneto u nas. Put duha mora biti naš: tek tada putovanje dobija smisao za nas. Tako se Ernst Jinger – u casu kada se zaputio u Maleziju da po drugi put u životu vidi Halejevu kometu, u Kuala Lumpuru suocio sa mnoštvom razlicitih naroda: Malajaca, Kineza, Indijaca. Bili su izmešani u seobama naroda iz raznih razloga, medu kojima on pominje “ratove, revolucije, proterivanja”. I baš tada, na tolikoj daljini od rodnog tla, on odjednom dotice svoju misao: “Deportacija naroda – gde su Pomeranjani, istocni Prusi?” (“U znaku Halejeve komete”). Tu je utisnut trag onoga što cini misaonu srž putovanja: jedan uvid koji nas namah prebacuje preko onog ociglednog; ka onom što kao da nas i u daljini prati po nevidljivoj i utrtoj stazi.

“EVROPA DANAS”, BEZ SRBIJE
Vecim delom magistralnog puta, od casa kada prode kraj Bratislave, covek oseca kako ide uzbrdo, kako se povecava uspon što više zamicemo u moravska i ceška brda. Dok u moravskim predelima kao da uvek pada kiša, sitna, i u leto skoro jesenja, na mahove jaka, vazda uporna, dotle u ceškim predelima, pred Pragom, zna da se razvedri. Od Bratislave do Praga put prolazi kraj Brna: taj grad je središnje mesto moravskih oblasti.

Ako nas radoznalost povede, u blizini Brna možemo ugledati spomenik posvecen velikoj bici tri cara: dok je svi u svetu zovu bitkom kod Austerlica (1805), dotle Cesi pamte da se ona odigrala u blizini sela koje oni zovu Slavkov. Otud je to bitka kod Slavkova. Ispred odaja, gde se preplicu autenticni tragovi davnog vremena – poput uniformi, pušaka, topova – sa modernim inscenacijama, na samom ulazu u muzej koji se nalazi pored spomenika, možemo ugledati kompjutersku mapu Evrope, iznad koje na ekranu svetli natpis: „Evropa danas“. Na njoj su ocrtane sve granice i upisani mnogi gradovi: kao Ljubljana, Zagreb, Sarajevo, Skoplje, Tirana, Bukurešt, Sofija. U jednom oivicenom praznom prostoru ne piše ništa, tu nije obeležen nijedan grad, iako bi trebalo da piše Beograd. Tu smo, dakle, mi. Možemo razlicito misliti o tom praznom mestu, možda je rec o nehoticnom propustu, možda je takva mentalna mapa evropske sadašnjosti: svakako da budi nelagodnost da smo nestali sa jedne savremene karte, da tamo gde smo mi, odakle mi dolazimo, nema niceg.

Nema u izložbenoj postavci ni reci o cuvenom jurišu, koji je u austerlickoj bici obeležio herojsku smrt ruske carske garde i u “Ratu i miru“ opisao  Tolstoj kao „onaj sjajni juriš konjickih gardista kome su se divili i sami Francuzi”. Ni Tolstoj, medutim, nije kazao ko je vodio taj juriš, vec nam je tek Crnjanski rasvetlio u “Drugoj knjizi Seoba“ da je to bio jedan Srbin: „deneral Nikolaj Ivanovic de Preradovic komandovao je konjickim gardijskim pukom, koji se u bici, kod mesta Austerlic, proslavio.” Okolnost da nas nema u jednoj muzejskoj postavci neugodno se poklopila sa okolnošcu da nas nema ni u evropskoj kompjuterskoj sadašnjosti.

Ponekad je poucno kada se covek osvedoci u dugu tradiciju ceškog pasivnog otpora. Ona se pojavi i kao deo svakodnevnih reakcija. Na recepciji velikog hotela u Pragu, hotela u kojem ima puno nemackih turista, zaticemo recepcionarku kako razgovara na nemackom sa dvojicom gostiju. Kada je taj razgovor – koji nije bio kratak – završila, okrenula se novopridošlim gostima. Saslušavši pitanje na nemackom, utvrdivši u spisku rezervacija da nisu Nemci, ona diskretno i neopozivo pocinje da govori na engleskom. Nijedno potonje pitanje mladog i nestrpljivog coveka nije je moglo navesti da se vrati nemackom jeziku, vec je uporni mladic na kraju sam prešao na engleski jezik. To je tacna mera izmedu onoga što ona mora i onoga što hoce: da je tako razgovarala sa gostima kojima je receno da osoblje hotela zna nemacki, mogla je imati teškoca; da je sa neocekivanim gostima razgovarala na ceškom, oni bi se – premda Sloveni – mogli pobuniti, jer je ne bi dobro razumeli; upotrebivši engleski, kao posredni i bezlicni oblik hotelske komunikacije, ona je pokazala da ne želi govoriti nemacki više nego što mora. To nije bilo ni slucajno ni nametljivo: to nam je pokazalo kako jedna dugotrajna kulturna politika postaje – svidalo se to nama ili ne – životni stav.

Veliki muzej secanja: Tvrdava Terezin krije strahote krvavog minulog veka – iz ovog kazamata za vreme Drugog svetskog rata Jevreji su odvodeni u logore smrti, a tu je kosti ostavio i Gavrilo Princip, atentator na prestolonaslednika Franca Ferdinanda

GDE SU ISTOCNI PRUSI?
Nije tacno da drugi ne mogu i namah razumeti naše egzistencijalne i istorijske teškoce: neophodno je samo da ih dovoljno precizno uprizorimo. Kada studentu iz Brna kažete da je iz Moravske, on ce vas ispraviti rekavši da je iz Ceške; kada mu, potom, poželite povratak u njegovu lepu Moravsku, sa uctivim negodovanjem ce naznaciti kako oni to zovu Ceškom. Ali, ako sa uctivim humorom dodate kako nema razloga za ljutnju, jer i mi Kosovo zovemo Srbijom, pa ste ga vi ipak priznali kao posebnu državu, stvari dolaze na svoje mesto: nije mu se dopalo, ali je shvatio. Treba samo vežbati: u razgovoru sa Poljacima uvek treba reci Breslau: tako Nemci zovu glavni grad Šlezije koji je pripao Poljskoj. Vežbanje se ne sme zaustavljati kada igra pocne: u razgovoru sa Nemcima, taj grad uvek zovemo Vroclav, pa Gadamer biva filozof iz Vroclava, jer je tamo odrastao i studirao filozofiju, baš kao što je Kant postao filozof iz Kalinjingrada. Ali, to niko od naših uctivih sabesednika ne prihvata. Odjednom dobijamo univerzalan, moderan i evropski odgovor na pitanje o Kosovu: i Poljaci i Nemci gotovo gube smisao za humor, kao da se pomalo mrgode i ljute, pojavljuju se brojni istorijski primeri, dopiru iz daleke prošlosti, odjednom su tu i Fridrih Veliki i Marija Terezija, a vreme kao da je izgubilo svaki znacaj, jer tri stoleca više ne znace ništa. Sve kao što je u nas nekad bilo.
Zar to nije putokaz? Ako oni ne zaboravljaju ono do cega im je stalo, zašto ne bismo i mi usvojili takav nacin ponašanja? U gotovo neposrednoj blizini Baltickog mora, na severu Nemacke, nalazi se Libek: zato što nije sasvim razoren u angloamerickim bombardovanjima, njegove su ulice ocuvale ponešto od davnašnje lepote bogatog trgovacko-hanzeatskog sveta. U gradu Tomasa Mana, tamo kuda su koracali junaci izmaštanog sveta Budenbrokovih, slapovi vijugavih ulica dovode do vodenog kanala na cijem rubu stoji niz zgrada kao sa neke slike nepoznatih severnjackih impresionista: niz uskladenih, prekrasnih i razlicito obojenih starinskih fasada. U vecernjoj kosini zalazece svetlosti, boje ovih zgrada, pri titraju vode, slivaju se u crvenkastožuckastu boju pecene cigle. One tada veoma lice na nizove zgrada jednog sasvim drukcijeg prizora, koji covek može ugledati u normandijskom gradicu Onfler: tom velikom nadahnucu impresionista. Samo što mu se u Onfleru može privideti dominantna boja lavande – kao da je u Provansi. Jer, svetlost zgrada se sliva u jednu plavkastocrvenkastu nijansu. Tako se u covekovoj svesti iznenada pojavljuje razlika u dominantnoj boji dva okoliša: plavicastoj prema terakoti. I dok snatri o dominantnoj boji grada, covek iznenada može opaziti natpis o muzeju hanzeatskih gradova. Taj muzej je posvecen Dancigu, gradu u kojem više nema Nemaca, o kojima se Jinger pitao: „gde su Pomeranjani, istocni Prusi?“ Taj grad je sada Gdanjsk. Ali, ko god želi može i sada naci Dancig: sve je ucinjeno da to zaželi, sve je spremno za cas kada se to dogodi.

Prag cuva secanje na Sarajevski atentat i mladica ciji su pucnji poslužili kao povod za oglašavanje pocetka davno pripremljenog Prvog svetskog rata: kapela vidovdanskim herojima u Terezinu

PASIVNI CEŠKI OTPOR
Kada covek – u vedro i suncano avgustovsko prepodne, skoro jutarnje svetlo i pomalo hladno – stigne u Terezin, moglo bi mu se desiti da bude iznenaden saznanjem o neocekivano poznatom prizoru: opkoljen šancevima i zidovima vojne tvrdave, gradski trg deluje kao malen i znacima unutrašnjeg saobracaja premrežen prostor: policija, informacije, turisticki biro, mapa tvrdave. Neuredenost fasada i opao malter sa zgrada, mogu ga podsetiti na nešto što je video dok je putovao bocnim putevima Ceške: cak ponekad i u istocnoj Nemackoj. Sa tim secanjem je u skladu i sasvim obicna stolica i caršav za kafanskim stolom. Sjaj zlatnog Praga – i blistavi Altstadt u Drezdenu, sa obnovljenom i sjajnom Frauenkirche u njegovom centru – nisu jedino što radoznali posmatrac može videti: šta god o tome rekli bedekeri i dežurni propagandisti. Terezin u prvi mah kao da priziva sliku Petrovaradinskog šanca, kakav se mogao ukazati pred ocima retkih putnika s pocetka i sredine XVIII veka: visoke zidine, podzemni prolazi, strogi duh austrijske feudalne uštogljenosti. Povratak u savremenost biva omogucen u suocenju sa uobicajenom ceškom uzdržanošcu.Nje nema uvek u Pragu, jer su ljudi – kao i u Parizu – umorni od turistickih pitanja i katkad neprijatno netrpeljivi, cak spremni da coveka direktno obmanu u menjacnicama novca u samom centru grada. Ispred privatne menjacnice stoji jedan revoltirani Japanac i svakoga ko prolazi uporno opominje kako na tom mestu – varaju. To je dirljiva slika jedne uzaludne istrajnosti, jer on ne može pozvati policiju, pošto su mu precutali neka obaveštenja, prevaren je u okviru sistema, pa kada je dobio manje novca nego što je ocekivao nije više mogao ništa uciniti, nestalo je svake nade, premda on ostaje da stoji i upozorava prolaznike. To je prava slika covekove bespomocnosti, da je Srbin mogli bismo pomisliti – cak i kazati – kolika je budala, ali kao Japanac izaziva pažnju: upornost se ne ceni podjednako kod svih naroda. Kao ni štedljivost: ako sa zajedljivom preciznošcu konobaru plati tacno onoliko koliko iznosi racun, 891 krunu, sa naglaskom na ovoj jednoj kruni, ništa više od toga, covek se suoci sa vidnim nezadovoljstvom. To nije lako razumeti, jer se sve odigrava u Pragu, gradu u kojem je naš Japanac tako hladnokrvno – evropski i ceški – prevaren u menjacnici, na Vaclavskim namjestima.

Kao što su ljudi u Pragu uzdržani, odviše distancirani, tako u Terezinu ispoljavaju karakteristicnu mešavinu provincijske hladnoce i uctivosti: gde se nalazi biro za obaveštenja – tamo; da li radi muzej – ne znam; da li bismo mogli popiti kafu – izvolite. Sam Terezin je – na putu ka Drezdenu – došao gotovo na kraj magistralnog puta i  poceo se pretvarati u put nižeg reda, koji vodi kroz industrijski grad: to su Usti nad Labom. Citava ta oblast naziva se Sudetenland: to su oni Sudeti koje je nacisticka Nemacka – sa blagoslovom Velike Britanije i Francuske – anektirala 1938. Milioni Nemaca su, potom, iz te oblasti proterani 1945. Bivši lektor srpskog jezika u Pragu jednom nam je kazao kako se tu nekad primecivao – a možda i sada još postoji – manjak stanovništva. U naše vreme, pak, ceški predsednik je uporno odbijao da potpiše Lisabonski sporazum, sve dok nije dobio posebne i izricite pisane garancije upravo za ovu oblast: njegovo naglašavanje evroskepticizma – koji je utihnuo kada su stigle sasvim konkretne garancije – bilo je lep primer pasivnog otpora. U svom periferijskom prstenu, prepunom zardalih fabrickih postrojenja, Usti nad Labom pomalo lice na kakav srpski industrijski grad: sve je skromno i gotovo siromašno, premda – za razliku od stanja kod nas – cisto. A kada napustimo mali gradski trg Terezina, dolazimo pred zidine tvrdave ponegde oivicene vodenim kanalima.

Celija u kojoj je, skoro dve godine, u okovima boravio Gavrilo Princip: sve dok nije prebacen u zatvorsku bolnicu, u kojoj mu je odsecena ruka i gde je od tuberkuloze kostiju umro, u aprilu 1918. godine

U KAZAMATU “DICNE HABSBURŠKE MONARHIJE”
U starom vojnom kazamatu „dicne habzburške dinastije“, kako je ironicno pisao Crnjanski, bio je – tokom Drugog svetskog rata – sabirni logor za evropske Jevreje: Teresienstadt. Odatle su Jevreje odvodili u koncentracione logore, iz kojih se oni više nisu mogli vratiti. Sada je tu veliki muzej secanja: na parkingu ima autobusa iz Danske i Holandije. Ðacke ekskurzije ocigledno imaju za cilj da iz humanistickih i istorijskih razloga obidu ovo mesto, pa mladi ljudi – u grupama, severnjacki plavi i svetli, sa neobicnom otpornošcu razodeveni i bosi – predstavljaju vecinu medu posetiocima kazamata u Terezinu. Prizor ponekad poprima humorni vid: dok su južnjaci – Italijani i Španci – u jaknama i patikama, Nemci su u košuljama i sandalama: sa carapama ili bez njih. Ali, uglavnom su Skandinavci u lakim majicama i katkad bosi.

Sve je – u terezinskoj tvrdjavi – u znaku sabirnog logora: i ogromna Davidova zvezda na groblju, i prostor izmedu soba i paviljona, i mala dvorišta namenjena logoraškoj šetnji, i spavaonice iz kojih – iako su vrata stalno otvorena i vazduh struji neprestano – izbija memla kao kiselkast i prašnjav zadah trošne cigle i maltera, zardale bubnjave peci i crvotocnih, od dasaka napravljenih, u po tri vertikalna reda postavljenih, mesta za spavanje. Ne možemo ih nazvati krevetima nego ih vidimo kao precagama ucvršcene ležajeve: posebno ako se setimo opisa koje smo sreli kod Solženjicina i Šalamova. Ni kupatila sa tuševima, ni zardali bojleri i ogromni kazani kao džinovski mehovi nekog davolskog kotla, ne ostavljaju u coveku tako sumoran i beznadan utisak kao ovi u poretku postavljeni ležajevi. Sled asocijacija – ono što obezbeduje vrednost putovanju – odvodi u opravdanom, ali ne nužno i ocekivanom pravcu: na tim niskim i dašcanim ležajevima je, dakle, boravio Viktor Frankl. Bio je to becki psihoterapeut koji nije coveka odredio samo kao bice želje, što se u naše vreme pretvorilo u kulturu zadovoljstva, niti samo kao bice moci, što nas je u sopstvenoj nemoci dovelo do osecanja egzistencijalnog vakuma, nego je osmislio shvatanje coveka prevashodno kao bica kome je neophodno osecanje smisla. U ovim dvorištima – kojima je Frankl koracao pre odlaska u Aušvic i Dahau – nije samo osmišljena nego je proosecana i doživljena misao o smislu koji pripada patnji u covekovom životu.

Ovde je on, dakle, iskusio posebnu dimenziju coveka koju je uoblicio secajuci se onih koji su u logoru “dokazali… da istinsko trpljenje znaci unutrašnje ostvarenje“: „Duhovna sloboda, koja se coveku ne može oduzeti, pruža mu do poslednjeg daha mogucnost da osmisli svoj život. Jer, radni život u kome covek može stvaralackim cinom da ostvaruje vrednosti nije jedini život koji ima smisao, niti je to samo hedonisticki život koji coveku pruža mogucnost da se ispuni doživljajem lepote u prirodi i umetnosti; vec svoj smisao zadržava i život koji, kao u logoru, više nema nikakve šanse za ostvarivanje stvaralackih ili hedonistickih vrednosti, nego mu jedino još pruža šansu moralno najvrednijeg držanja, tj. stava koji on zauzima prema konacnoj ogranicenosti svoje egzistencije“ (Viktor Frankl: “Zašto se niste ubili”). Prošavši sve ovo što se i danas kao sumorno i užasno pojavljuje pred našim ocima, preživevši Aušvic i Dahau, u kojima mu je stradala cela porodica, opisavši sve to tako upecatljivo da je postalo svetski poznato, Frankl je posle svega ustvrdio kako “samo licna krivica i postoji; kolektivna krivica je pojam bez smisla”. (Viktor Frankl: “Psihoterapija i egzistencijalizam”). Da li mu možemo poverovati?

Odgovor na to pitanje zavisi od toga kome cemo poverovati kada govori o krivici i potresenosti patnjom drugih: Franklu – koji je gledao istrebljenje vlastitog naroda – ili našoj kulturnoj dekontaminatorki koja dobija 100.000 dolara vrednu nagradu? Franklu – koji govori o smislu patnje na vlastitom iskustvu – ili sedokoso-vremešnom stipendisti, vitezu legije casti i pocasnom doktoru Varšavskog univerziteta koji je sve to postao posle svoje borbe protiv srpskih nacionalnih prava, a ne pre nje? Franklu ili predsedniku Srbije koji stoji u Srebrenici, u blizini plakata na kojima su njegov narod i država poistoveceni sa genocidom, ali njemu to pokazivanje kolektivne krivice ne smeta? Ako poverujemo Franklu, otkrivamo osnovnu laž instrumentalnog uma koji prebiva u onima koji se u našem životu neprestano ponašaju kao da postoji kolektivna krivica: samo, doduše, srpska. Oni nisu potreseni nicijom nesrecom. Jer, neprestano instrumentalizuju ideju krivice. Frankl je ležao na ovim daskama i tu se rodila misao o tome kako možemo razlikovati ljude: odvajamo one koji se ponašaju ljudski od onih koji se ponašaju neljudski.

Hapšenje Gavrila principa u Sarajevu

NADIREMO SKITSKI, NADIREMO MITSKI
Iako smo – po sili onoga što nas je ovde dovelo – usamljeni medu tolikim ljudima, nismo ostali neprepoznati: dok smo na ulazu u terezinsku tvrdavu razgledali izložbu o njenoj istoriji, o onima koji su je – u raznim vremenima – popravljali, dozidivali i ojacavali, o onima koji su je kao nevoljni sužnji pohodili, bilo da su bili zatocnici ili zatocenici, ili i jedno i drugo, u casu kada smo zastali pred plakatom sa kojeg nas je posmatralo lice jednog mladica, gotovo decka, cije su oci sijale, culi smo glas starije gospode, kustosa, koja nam se – prišavši sasvim blizu nas – obratila: “Vi ste Srbi?” Stajali smo, naime, ispred plakata o sarajevskom atentatu. U pitanju nije bilo ni prekora ni cudenja: samo neuobicajeno napuštanje uzdržanosti i nenametljiva simpatija. Sada, dakle, samo Srbi mogu zastati pred fotografijom mladica, ciji su pucnji poslužili kao povod za oglašavanje pocetka davno pripremljenog Prvog svetskog rata. Sa iznenadnom predusretljivošcu nam je objašnjeno kako da pronademo njegovu celiju: u onom delu zatvorske tvrdave koji je obeležen brojem dva, treba skrenuti levo od ulaza, potom prolaziti pored niza kolektivnih prostorija, sve dok ne stignemo do samica. Prva u nizu samica jeste celija u kojoj je, skoro dve godine, u okovima – tako je glasila presuda – boravio Gavrilo Princip: sve dok nije prebacen u zatvorsku bolnicu, u kojoj mu je odsecena ruka i gde je od tuberkuloze kostiju umro, poslednjeg i samrtnog proleca “dicne habsburške dinastije”, u aprilu 1918. godine.

Bio je atentator na prestolonaslednika Franju Ferdinanda, koga je ubio jednim metkom, dok je drugim metkom gadao – i promašio – generala Oskara Pocoreka i smrtno pogodio prestolonaslednikovu ženu: vojvotkinju Sofiju Hotek. On sam je uvek pravio tu razliku u svom cinu: nikada se nije pokajao zbog ubistva Ferdinanda; vec je na sudenju rekao kako mu je žao zbog nehoticnog ubistva majke tri deteta. U katalogu – na engleskom jeziku – o terezinskoj tvrdavi imenovan je kao assassin. Samu rec – koja podrazumeva muslimansku sektu iz XII veka – u Evropu su doneli krstaši: postojalo je verovanje da ona znaci „hašiš“. Ti muslimanski sektaši – kazuje popularna prica – behu koristili hašiš kao ono što ih dovodi u mentalno stanje pogodno za velike žrtve. Manje je poznato da cuvena formula Ivana Karamazova, koja obeležava veliku duhovnu krizu modernog coveka i kao da priprema tle za rasprskavanje revolucionarnih i ubilackih strasti, podrazumeva iskustvo asasina. Jer, u velikom romanu Dostojevskog, piše da “ako Boga nema”, onda – to je asasinska formula – “sve je dozvoljeno”. Nešto od mladalackog pira neuobrucivih strasti, nešto od neukrotivog potcenjivanja svake opasnosti, od vere u vecitu mladost kako coveka tako i naroda, od zora koje neiskusno svicu, od spremnosti da se za gram nepoznatog dâ sve poznato, od neobjašnjive rešenosti na licnu žrtvu, ocuvano je u onom stihu koji kao da podrazumeva stapanje svih ovih iskustava: nadiremo skitski, nadiremo mitski.

Sudenje Gavrilu Principu

KOLONIJALNA RESTAURACIJA
Gavrilo Princip nije koristio hašiš i nije bio profesionalni ubica. To je u skladu sa saznanjem o tome da su price o hašišu “gotovo sigurno neistinite”, jer su “posebno za zapadne posmatrace, takve price mogle poslužiti kao racionalno objašnjenje za ponašanje, koje im je inace bilo potpuno neobjašnjivo”. (Bernard Lewis “The Assassins /A Radical Sect in Islam”/). Kada im nešto nije razumljivo, kada nadilazi njihovu moc poimanja i kada dovodi u pitanje uspostavljeni red stvari, zapadni propagandisti – nikako svi ljudi na Zapadu – posežu za drogom kao objašnjenjem: od srednjeg veka do danas. Gavrilo Princip je bio srpski (nacionalni) i južnoslovenski revolucionar. Ali, kako to objasniti u našem vremenu, koje je vreme kolonijalne restauracije? Nestale su iz našeg govora, iz našeg poimanja, iz iskustva tolikih mladih naraštaja, reci kao što su imperijalizam ili kolonijalizam: koliko juce bunili smo se u ime slobode, a ko danas primenjuje tu rec na ono što vidi oko sebe? Kako razumeti prirodu nacionalnog i južnoslovenskog revolucionara u našoj sredini u kojoj su se – u restauraciji titoistickih sila pod kolonijalnom zastavom – odrekli srpske revolucije? Jer, cela naša titoisticka elita, koja je sva svoja postignuca – uspeh, položaj, karijeru, novac – vezala za komunisticku revoluciju, odjednom se odrekla ideje revolucije koju olicava Gavrilo Princip. Nema slucajnosti u sredini gde možete nabaviti – na ulicnim tezgama i u velikim trgovinskim lancima – sve filmove iz „svetle“ titoisticke prošlosti izuzev – nota bene – bilo koji od dva snimljena filma o sarajevskom atentatu. Tu je “Bitka na Neretvi” Veljka Bulajica, ali nema “Sarajevskog atentata” Veljka Bulajica. To pokazuje kako u okviru ideološke laži o tržišnom uredivanju kulturnog prostora, cveta veoma precizna cenzura u našoj javnoj svesti. To je nevidljiva ruka koja vodi našu kulturnu politiku.

Ona se uvek oslanja na neku predstavu iz prošlosti. Još je Krleža – izmedu dva svetska rata, u godini 1928. – prepoznao postojanje „ruskog carskog dvora, koji sa Crnom Rukom puca po Sarajevu, na liniji svoje vlastite politike” (“Deset krvavih godina”). Ova klasicna zamisao austrijsko-nemacke propagande, kao zamisao o ruskoj carskoj policiji koja je organizovala sarajevski atentat, uvek je služila da se pitanje o odgovornosti za Prvi svetski rat odmakne od austrijsko-nemackih ratnih inspiratora i primakne pojmu srpske krivice. Ta zamisao je postala deo jedne posleratne (kominternovske) revolucionarne politike, premda je istorijski neutemeljena. (Vladimir Dedijer “Sarajevo 1914”). U našem vremenu je od nje preostala misao o ruskoj vezi, pa nam Latinka Perovic kao uzgred pominje “veze Kropotkina, to je vec druga generacija anarhista, sa njim su imali veze i mladobosanci i srpski socijalisti, ideja terora je vrlo mnogo uticala na mladobosance” (Olivera Milosavljevic, “Jugoslavija je bila naša prva Evropa – razgovor sa Latinkom Perovic”). Ovo je klasican primer sužavanja istorijske perspektive. Jer, to je tacno, ali nije dovoljno za istinu. U tome je suština krivotvorenja u današnjem duhu kolonijalne restauracije: iz dêla jedne istorijske situacije, jednog dubokosežnog problema i jedne životne sudbine, izvodi se ceo problem umesto da taj deo uklopimo u celinu.

Da Cesi više nego mi sami cuvaju secanje na slavnu srpsku istoriju svedoci i groblje u okviru Terezina nazvano Aleja Gavrila Principa

SLOVENSKI SMISAO PRINCIPOVOG PUCNJA
Sarajevski atentat nije moguce svesti na rusku vezu, zato što on pripada jednom mnogo složenijem teorijskom i istorijskom svetu. U teorijskom smislu, on proistice iz prava na tiranoubistvo, prava koje se moglo oslanjati na Lokovo saznanje o tome da “onaj ko upotrebi silu prema narodu bez punomocja i suprotno ovlašcenju koje mu je dato, nalazi se u stanju rata sa narodom… U svim stanjima i uslovima jedini pravi lek za silu bez ovlašcenja je da joj se suprotstavi sila. Upotreba sile bez ovlašcenja, stavlja onoga ko je upotrebljava u stanje rata, kao napadaca, i shodno tome cini ga odgovornim za postupanje prema njemu” (Džon Lok „Dve rasprave o vladi“). U istorijskom smislu, on je – pored ruskih revolucionarnih pokreta – duboko povezan sa umetnickom koncepcijom ubistva tiranina kod Šilera, sa shvatanjima Alfijerija i Macinija, sa prirodom revolucionarnog udruživanja, društvenom stvarnošcu i tradicijom politickog ubistva u XIX veku: u Nemackoj, Italiji, Ugarskoj, Poljskoj, Irskoj (Vladimir Dedijer “Sarajevo 1914”). Tu se nalazi univerzalni momenat Principovog pucnja. Sadašnje njegovo svodenje na rusku vezu, predstavlja politicku instrumentalizaciju jednog univerzalnog cina cija je mnogoznacnost svetskoistorijski motivisana.

Teško da možemo zamisliti u kakvom je mraku boravio Princip, jer je ta samica sada osvetljena sa tri velike svetiljke: otud je možemo pažljivo pregledati, odmeriti dužinu njenih strana i visinu zidova. Da je u njoj vladao apsolutni mrak, slutimo kada pogledamo put visoke tavanice, zakrivljene, ali bez onog malenog prozorcica kroz koji se trag dnevnog svetla mogao probiti. Koliko je dugo samotnicko vreme kad prolazi u tami? Samica, koja je obeležena brojem jedan, nije se grejala, pa je voda cesto nocu bila smrznuta, oznacena je plocom na kojoj – na ceškom  i na srpskom (cirilicom) jeziku piše: “U ovoj samici od 5. decembra 1914. bio je zatocen Gavrilo Princip, glavni ucesnik atentata u Sarajevu, cije su žrtve na Vidovdan 28. juna 1914. godine bili austro-ugarski prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija. Vidovdanski atentat u Sarajevu bio je povod za izbijanje Prvog svetskog rata. Za vecinu slovenskog stanovništva tadašnje Austro-Ugarske, Gavrilo Princip bio je jedan od simbola borbe protiv Habzburške monarhije. U Srbiji je postao nacionalni junak, a u ceškim zemljama uspomena na njega cuvana je narocito u periodu Cehoslovacke republike (1918–1938), ali i nakon Drugog svetskog rata. Gavrilo Princip podlegao je posledicama lošeg postupanja 28. aprila 1918. godine u vojnoj bolnici u Terezinu.” Iako ovaj natpis pokazuje kako je postojao slovenski smisao Principovog pucnja, ipak nas više impresionira ceška briga da taj simbol borbe protiv “dicne habzburške dinastije” ne ostane neobeležen.

Uprkos tajnoj sahrani, zahvaljujuci jednom Cehu, njegovoj tradiciji pasivnog otpora koja ga je navela da zapamti i nacrta grobno mesto na kojem je srpski nacionalni junak sahranjen, da po povratku iz rata odmah ode u Terezin i na grobno mesto postavi cešku zastavu, otkriven je Principov grob: njegovi ostaci – skelet sa jednom rukom – preneti su u Sarajevo. Tako prebivaju tamo gde nema više njegove ulice, vec postoji ulica ili most Franje Ferdinanda (Kao da je i mrtav pod vlašcu “dicne habzburške dinastije” protiv koje se bunio. Samo ne znamo stavlja li ko cvece na njegov grob, kao što su mladobosanci stavljali cvece na grob Bogdana Žerajica. Da je ostao u Terezinu, mogli smo mu ostaviti i cvet na grobu). Nigde nema ni filma o sarajevskom atentatu: da li smo ga ikad – medu tolikim reprizama – gledali na televiziji? Snaga sadašnjeg istorijskog kretanja pobuduje u coveku pomisao: da je tamnovao negde kod nas, u Petrovaradinskom šancu umesto u Terezinu, možda ove ploce više ne bi ni bilo, jer više nema kulta nacionalnog junaka. Koliko nas ima koji razumemo – i osecamo – skorašnji pesnikov stih o onome što Obilic samo, i Princip, poima?

Na putovanju se u svakom trenutku možemo zapitati o tome gde smo i odakle smo stigli. Tako se i Jinger zapitao: “Gde su Pomeranjani, istocni Prusi?” Odgovor na to pitanje izgleda neutešan. Jer, u casu kada – u “Ratu i miru” – knez Andrej Bolkonski izdahne na njenim rukama, Nataša Rostova – prenoseci na tom mestu veciti Tolstojev strah pred tamnim i neizvesnim odlaskom coveka – postavlja neutešno pitanje o otmenom i nesrecnom knezu: ko je on sad i gde je on sad? Utešno je što medu mnoštvom ljudi, koji sa pijetetom prolaze duž prostorija u kojima su boravili zatoceni u Teresienstadt-u, ima i nekoga ko – u visoko podne – stoji sam pred nama najvažnijom samicom zatvorske tvrdjave.

http://www.pecat.co.rs/2010/10/spomen-principu/
Pecat – oktobar 16, 2010.god.